Dan 1. jul 2016. godine određen je za početak primene novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Zakon“). Međutim, pojedine odredbe Zakona već su stupile na snagu krajem decembra 2015. godine, tako da i pre punog početka primene novih pravila u oblasti izvršenja, Zakon predviđa obaveze za izvršne poverioce pre svega u pogledu njihovog izjašnjavanja i posledica u slučaju pasivnosti.
Naime, 01. maj 2016. godine predviđen je za početak roka u kome su poverioci u obavezi da se izjasne, da li žele da izvršenje sprovodi sud ili javni izvršitelj, pri čemu to moraju učiniti do dana stupanja Zakona na snagu to jest do 01. jula 2016. godine. Konkretno, obaveza izjašnjavanja odnosi se na one poverioce u čiju korist je u postupku izvršenja ili obezbeđenja doneta odluka (rešenje o izvršenju ili obezbeđenju) u vreme dok još nisu počeli sa radom izvršitelji, s tim da konkretni postupak izvršenja još uvek nije okončan do 01. maja 2016. godine. Dakle, jedna od odrednica za postojanje pomenute obaveze poverioca, jeste momenat uvođenje izvršitelja u domaći pravni sistem. Izvršitelji su zvanično počeli sa radom maja 2012. godine, međutim treba imati u vidu da nisu svi izvršitelji istovremeno imenovani na područjima svih sudova, tako da je u svakom konkretnom slučaju neophodno najpre utvrditi od kog trenutka je na konkretnom području izvršitelj počeo sa radom. Prilikom analize svakog predmeta potrebno je proveriti i da li u konkretnom slučaju, postoji isključiva nadležnost suda za sprovođenje izvršenja u kom slučaju nema mesta za izjašnjavanje poverilaca.
Kako je posledica u slučaju pasivnosti poverilaca značajna, odnosno podrazumeva obustavljanje postupka izvršenja, potrebno je napraviti odgovarajuću analizu svih „starih“ predmeta izvršenja, te ukoliko se utvrdi da postoji obaveza izveštavanja, obavestiti sud i izbeći obustavljanje postupka, pri čemu predmet analize treba da budu postupci izvršenja koji datiraju ne samo iz perioda pre maja 2012. godine već i određenog vremenskog intervala nakon maja 2012. godine, imajući u vidu gore navedenu činjenicu različitog vremena uvođenja izvršitelja u pojedinim područjima Srbije. Na kraju, ističemo da u slučaju optiranja za javnog izvršitelja nastaje obaveza plaćanja troškova predujma javnog izvršitelja.
Osnovna intencija zakonodavca prilikom propisivanja navedenih obaveza izvršnih poverilaca je bila rasterećivanje sudova i aktiviranje „starih“ izvršnih postupaka koji „stoje“ već dugo vremena. Međutim, jedna od posledica ovakve obaveze će sigurno biti i dodatni trošak za izvršne poverioce koji već dugo čekaju ostvarenje svog potraživanja i kojima se usled proteka vremena već znatno umanjila šansa za namirenje od dužnika. S tim u vezi, očekujemo da će jedan broj poverilaca ostati pasivan, što zbog nedovoljne upućenosti u nove propise, što zbog sopstvene ocene da dodatni troškovi nisu opravdani u njihovom slučaju.