Za moderno društvo i dinamičnu privredu, više nije dovoljno samo da je pravda dostižna već mora biti i „brza“. Upravo je to osnovni motiv za donošenje novog Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu mnogobrojne dugogodišnje sudske postupke koji opterećuju sudove i održavaju građane u neizvesnosti.

Za razliku od Zakona o uređenju sudova koji je do sada vrlo površno regulisao ovu materiju, novi Zakon detaljno navodi pravna sredstva kojima se ovo pravo štiti, kao i sam postupak zaštite ovog prava.

Svi oni koji predugo čekaju odluku suda, ukljucujuci tu i privredne subjekte sa postupcima pred privrednim sudom, moći će da pokrenu postupak radi utvrđenja povrede njihovog prava na suđenje u razumnom roku i to bez plaćanja bilo kakve takse.

Postupak se pokreće podnošenjem prigovora predsedniku suda koji traži od postupajućeg sudije da se izjasni, odnosno opravda zašto konkretni postupak traje predugo. Postavlja se očigledno pitanje – šta to znači „predugo“? Zakon odgovara da će se procena vršiti od slučaja do slučaja, a imajući u vidu složenost predmeta, njegovu prirodu i značaj. Svakako će se uzimati u obzir i ponašanje stranaka koje neretko same, iz neznanja ili nekog drugog razloga, svojim ponašanjem utiču da postupak traje u nedogled.

Ukoliko predsednik suda usvoji prigovor, naložiće postupajućem sudiji da preduzme određene procesne radnje kako bi ubrzao postupak i ostaviće mu kratak rok da to učini. Ako smatra da je potrebno, predmet se može i oduzeti od postupajućeg sudije i predati drugom sudiji. Imajući u vidu da Visoki savet sudstva vodi evidenciju o svim sudija, ovakve stavke u dosijeu sudije će svakako imati negativne posledice na njegovu karijeru.

Pored ubrzanja samog postupka što je osnovni interes, stranka dobija i pravo na pravično zadovoljenje koji se sastoji od prava na dobijanje obeštećenja za neimovinsku štetu koja može biti dosuđena u rasponu od 300-3000 evra u zavisnosti od težine povrede, kao i od prava na objavljivanje odluke u kojoj se konstatuje povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dakle, nakon usvajanja prigovora, stranka ima pravo da u roku od godinu dana tužbom protiv Republike Srbije zahteva gore navedena prava. Pored nematerijalne štete, stranka tužbom može zahtevati i naknadu materijalne štete koja je za nju nastupila usled odugovlačenja sudskog postupka.

Naknada štete za povredu prava na suđenje u razumnom roku će biti isplaćivana iz državne kase i to iz dela budžeta namenjenog radu sudova. Dodatni pritisak na sudije predstavlja i činjenica da država ima mogućnost da se od njih refundira za štetu koja je isplaćena. Sve ovo bi trebalo da garantuje da će sudije dati sve od sebe da suđenja privedu kraju na vreme.

Međutim postavlja se pitanje da li sudovi sa postojećim kadrovskim kapacitetima mogu da odgovore postavljenim izazovima. Isto tako, postoji opravdana bojazan da će sudije, kako bi izbegle sopstvenu odgovornost, praviti radikalne „rezove“ postupaka, što svakako neće doprineti pravnoj sigurnosti i težnji dostizanju pravde.

Kao što se može primetiti, Zakon predviđa veoma kratke rokove u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku što je od ključne važnosti za mnoge stranke koje čekaju na odluku suda već dugi niz godina, kao i mnoga druga veoma dobra rešenja čija će realizacija, međutim, u mnogome zavisiti od realnih mogućnosti sudova u ovom trenutku.

Mišljenja smo da od novog Zakona, koji stupa na snagu 1. januara 2016. Godine, ipak možemo očekivati pozitivne pomake u pogledu ubrzanja postupaka, te posledično i uspostavljanje poverenja građana u pravosuđe. Može se zaključiti da je Srbija dobila propis koji u perspektivi može rešiti problem decenijskih sudskih postupaka, ali ostaje pitanje doslednosti prilikom primene ovog Zakona od čega, naposletku, zavisi uspeh svakog propisa.