Trenutna situacija u sudstvu je takva da se sudske odluke često čekaju i po nekoliko godina, pa se onda te odluke izvršavaju u nedovoljno efikasnom izvršnom postupku koji, pri tome, ne obezbeđuje očekivanu pravnu sigurnost ni poveriocima ni dužnicima. Upravo je želja da se unapredi ovaj važan deo sudskog postupka osnovni cilj novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji treba da stupi na snagu 1. jula 2016. godine ( „Zakon“).
Iako Zakon predviđa veliki broj izmena, posebnu pažnju ćemo posvetiti najvažnijoj novini a to je svakako uvođenje žalbe kao redovnog pravnog leka u izvršni postupak. Prethodnim (i dalje važećim) zakonom kao pravni lek predviđen je samo prigovor.
Osnovna razlika između prigovora i žalbe je ta što o prigovoru odlučuje isti sud koji je i doneo rešenje o izvršenju (doduše veće sastavljeno od troje sudija), dok s druge strane o žalbi odlučuje neposredno viši sud. Od uvođenja žalbe u izvršni postupak se očekuje da će na posredan način smanjiti broj često nepotrebnih i dugotrajnih parnica, tj. da će poverioci moći u potpunosti da zaštite svoje interese već u izvršnom postupku bez potrebe prebacivanja pitanja u parnicu.
Shodno odredbama Zakona, izvršni dužnik će moći žalbom da pobija rešenje o izvršenju doneto na osnovu izvršne isprave (npr. presude), što je ranije činio isključivo prigovorom. Doduše prigovor je ipak ostavljen kao mogućnost za slučajeve kada se pobija samo deo rešenja o izvršenju kojim su odmereni troškovi postupka.
S druge strane, kada se radi o rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave (npr. fakture), ono se inicijalno pobija prigovorom o kojem odlučuje veće istog suda koji je i doneo rešenje o izvršenju. Ovako je bilo i do sada, međutim novim Zakonom je predviđeno da i poverilac i dužnik mogu dalje žalbom pobijati rešenje koje je doneto po prigovoru.
Činjenica da ta žalba odlaže izvršenje rešenja do pravnosnažnosti odnosno do donošenja odluke o žalbi (osim ako je rešenje doneto po osnovu menice, u kom slučaju nema odlaganja), može izgledati kao nepotrebno odugovlačenje postupka. Međutim treba imati u vidu dve okolnosti: (i) odluka drugostepenog suda o žalbi mora biti doneta u roku od 15 dana što svakako nije dugačak vremenski period; (ii) ovim uvođenjem dvostepenosti u odlučivanju nesumnjivo se poboljšava pravna sigurnost stranaka, pri čemu je odložno dejstvo žalbe opravdano s obzirom na intenciju da se izbegnu posledice protivpravnih izvršenja.
Radi analize opravdanosti uvođenja žalbe u izvršni postupak, potrebno je da se osvrnemo i na praktični aspekt. Naime, okolnost da je nadležnost za odlučivanje o žalbama data drugostepenim sudovima ipak pomalo zabrinjava s obzirom na njihove postojeće kadrovske kapacitete koji su veoma ograničeni. Treba imati u vidu da postoji samo jedan Privredni apelacioni sud za celu teritoriju Srbije, što znači da će se ovaj sud koji je već preopterećen naći pred veliki izazovom da preuzme svoju novu nadležnost te da donosi odluke po žalbama u propisanom roku. Ipak, ostavljen je odredjeni rok do početka primene Zakona, pa tako ostavljamo mogućnost da će se nadležni sud do tada adekvatno organizovati.
S druge strane uviđamo i potencijalno veoma značajnu praktičnu implikaciju uvođenja žalbe. Naime, do sada su veća prvostepenih sudova olako usvajali prigovore izvršnih dužnika na rešenja o izvršenju doneta na osnovu verodostojnih isprava. Dakle, i pored činjenice što su u velikom procentu ti prigovori očigledno neosnovani i bez ikakvih dokaza, sud ih je najčešće usvajao nakon čega su otpočinjali dugotrajni parnični postupci. Ovakvo ponašanje sudova se ne može opravdati ali se donekle može razumeti, upravo iz razloga što sudije nisu htele da preuzmu odgovornost da odbiju (gotovo očigledno neosnovan) prigovor, budući da zakonom nije bila predviđena žalba na takvu odluku. Dakle, dosadašnja praksa u svim sudovima je takva da se prigovori Izvršnih dužnika usvajaju skoro po automatizmu, te se mogao steći utisak da sudije ni ne čitaju te prigovore već ih bez većih razmatranja usvajaju i predmete šalju u parnična odeljenja na dalje postupanje. Međutim, sada očekujemo da će se uvođenjem žalbe ovakva praksa promeniti, naročito što će nezadovoljni izvršni poverioci moći žalbom da pobijaju te odluke sudova kojima se usvajaju prigovori dužnika. Time će se u značajnom broju slučajeva smanjiti broj nepotrebnih parnica jer se sudije neće usuđivati da olako usvajati prigovore izvršnih dužnika.
Iako novi Zakon donosi mnoštvo promena i preciziranja, mišljenja smo da je uvođenje žalbe u izvršni postupak ključna izmena koja vuče za sobom brojne procesne ali i suštinske posledice za koje su naročito zainteresovani privredni subjekti u Srbiji. Da li će proklamovani ciljevi novog Zakona biti ispunjeni, zavisiće pre svega od spremnosti sudova i javnih izvršitelja da Zakon doslovno primenjuju. Mišljenja smo da u tom smislu treba uložiti poseban napor, budući da su rešenja koja nudi novi Zakon značajan korak ka boljoj pravnoj sigurnosti u domaćem pravosudnom sistemu.